Bez naslova

Danas sam ostala kuci, jednostavno sam bila premorena da gledam ta dvolicna lica koja stalno gledam. Retko cujem iskrene reci, ali desava se. Cak mi dan nije bio ni za to. Nemam snage da se suocim sa sobom, a jos manje sa drugima. Imam trenutno puno pogresnih izbora i ne znam sta cu s njima. Mislim da cu ih ostaviti da cekaju bolje dane, ili bolju mene. Mene sa razumom ili tako necim sto vredi. Do tad cu cekati da se rese stvari same, ipak je sudbina nad svima nama i upucuje nas nekud. Zar ne? Pa i da nije tako ipak cu se nadati da jeste.