Jednom..

Jednom u nekom davno zaboravljenom gradu ona ce se vratiti. Bas u tom mesecu maju gde je sve stalo. Prvo sunce mazice joj kozu kada bude izlazila iz autobusa. Lagano ce skinuti naocare i videti svoj zivot kako je proleteo pored nje, a da se nisu ni pozdravili.I dalje ce biti sama tacno kakva je i svih tih godina bila posle njega. Trazice neki stan, u starom vec godinama zivi neka nova srecna porodica. Prolazice kroz centar sa koferima u rukama i videti onu klupu pored fontane gde je nekad, davno sedela sa njim.. Nasmejace se nostalgicnim osmehom i dici glavu da nastavi dalje. Produzice par koraka i pomerice vec osedelu kosu sa ramena.. Tada ce on sa decom i zenom koju je oduvek zeleo proci pored nje.. Vratice naocare nazad da je ne bi prepoznao, zato sto je samo ocima ostala ona ista.. Oci ne stare. On ce je uhvatiti za ruku u prolazu i nazvati je tim davno zaboravljenim imenom u tom gradu. Ona ce spustiti svoje naocare, a njemu ce krenuti jedna suza kao kap slatke vode u moru.. Pitace je da li je to ona, ona ce se nasmejati i reci da je pomesao sa nekim i otici dalje. Dugo ce ostati zagledan u put kojim je prosla.. Sve dok ga deciji smeh ne vrati u stvarnost i nastavi da se igra sa njima..

Spavaj samo ne znaju oni sta mi znamo